Avantura zvana „električni auto“: Kako da se investicija isplati u Srbiji
Rečenica koja se često čuje kada se govori o električnim automobilima je da oni jesu skuplji, ali da uz subvenciju do 5.000 evra koju država daje i niske troškove punjenja baterije, kao i odsustvo troškova servisa, investicija postaje isplativa. Međutim, nedostatak zakonske regulative i nerazvijena infrastruktura elektropunjača u Srbiji i dalje su glavni problemi za one koji razmišljaju da li da se upuste u ovu avanturu ili ne.
A vožnja električnih automobila u Srbiji trenutno jeste avantura, kažu oni koji ih svakodnevno koriste. Ne samo da su i dalje „egzotični“ na putevima pošto ih ima malo, već je sa njima uvek neizvesnost – da li ćete stići tamo gde ste naumili.
Mreža elektropunjača u Srbiji je relativno siromašna, a njihovo korišćenje je „trgovina vremenom“, opisala je novinarka Lidija Piroški u emisiji „Vrele gume“. Ova konstatacija nije daleko od istine, pošto trenutna zakonska regulativa u Srbiji zabranjuje preprodaju struje, pa se naplata vrši na osnovu vremena provedenog na punjaču.
Kako je za N1 objasnio David Biltenović iz „Voltika“, kompanije koja se bavi izradom softveskih rešenja za elektropunjače i naplatu parkiranja, provajder punjača sa vozačem električnog automobila sklapa ugovor o iznajmljivanju parking mesta po minutu korišćenja. Skidanjem aplikacije i prihvatanjem uslova korišćenja, korisnik to jest vozač i provajder zaključuju ugovor.
A koliko će minut punjenja koštati zavisi od snage punjača koji se koristi i može biti u rasponu od četiri do 200 dinara po minuti. Cena varira i od toga ko pruža uslugu.
Biltenović dodaje da prosečno punjenje baterije na najbržim punjačima iznosi 20 evra, a da 100 kilometara košta između 800 i 1.000 dinara. Zarada vlasnika punjača je oko 50 odsto tog iznosa, dok drugu polovinu čine troškovi.
Ove brojke ne ukazuju da ste vožnjom električnog automobila preterano uštedeli. To potvrđuje i Biltenović, koji kaže da je punjenje baterije električnog automobila na javnim punjačima relativno skupo, i da automobil treba puniti kod kuće i to noću, kada je jeftina struja.
Iako teoretski postoji mogućnost da auto uključite na šuko utičnicu u kući, to niti je efikasno, niti bezbedno. Takvo punjenje može trajati i do 16 sati, a kako kućna mreža nije predviđena za takvu upotrebu, moguće su nezgode.
Biltenović kaže da je instalacija kućnog punjača investicija do maksimalno 1.500 evra. Kada se na njemu auto puni tokom noći, baterija je puna za 300 do 400 dinara, jer je jedini trošak broj kilovatčasova koje ste potrošili. Za taj novac auto može da pređe 200 do 400 kilometara, zavisno od modela i uslova vožnje.
Ono što sagovornik portala N1 posebno napominje je da je baterija automobila ista kao i baterija mobilnog telefona – treba je puniti u rasponu od 20 do 80 odsto, što posebno važi za punjenje na javnim punjačima. Jer kada energija u njoj padne ispod 20 odsto, vreme punjenja može znatno da se uspori, a baterija se puni polovinom predviđene snage.
U sistemu naplate kakva je trenutno u Srbiji, vozač je direktno oštećen jer se njemu naplaćuje minut pune snage koju punjač može da isporuči, objašnjava naš sagovornik.
Zato treba voditi računa i na kom punjaču se dopunjavate van kuće. Naime, ako vaš automobil može da primi 50 kW, a punjač je od 200 kW – to znači da ćete platiti četiri puta više jer provajder naplaćuje kao da je u minuti isporučeno 200 kW, a u praksi je potrebno četiri minuta da bi se dostigla ta snaga.
Zato prilikom korišćenja aplikacija za aktuelnu mrežu elektropunjača treba filtrirati i tražiti samo one koji odgovaraju konkretnoj bateriji.
Šta sve ovo znači u praksi?
M.P. iz Novog Sada svakodnevno vozi električnu „hjundai konu“. Najjeftinija varijanta potpuno novog modela „kone“ sa benzinskim motorom košta oko 28.000 evra, dok najjeftinija električna varijanta iznosi 36.500 evra.
Model koji naš sagovornik vozi ima bateriju 39 kW i za punjenje koristi punjač od 22 kW. Prema fabričkoj specifikaciji s punom baterijom može da pređe 300 kilometara. Međutim, kilometraža je varijabilna, i zavisi od brojnih uslova među kojima je i spoljna temperatura. Jer što je hladnije, to baterija kraće traje.
Ovaj auto se puni noću u prostorijama firme i za to koristi jeftinu struju. Od 10 odsto do pune baterije potrebno je oko 3,5 sata, kaže naš sagovornik.
On ističe da su auto bez problema vozili za Kikindu i Sombor, ali da je put do Vršca već neizvodljiv zbog nedostatka elektropunjača. Dodaje da mogu da odu, ali nisu sigurni da će se i vratiti.
Kaže da je najveći problem auto-put, jer pri brzini većoj od 90 kilometara na čas vožnja postaje neekonomična u pogledu potrošnje baterije. Zato kada M.P. službeno putuje u Suboticu ili Beograd mora usput negde da se dopuni da bi se vratio u Novi Sad.
Objašnjava da to radi na elektropunjaču koji su kod naplatne rampe postavili Putevi Srbije i gde je punjenje i dalje besplatno. Druga varijanta je benzinska pumpa s kojom firma ima ugovor.
Inače, punjenje električnih baterija za sada je moguće na NIS i OMV benzinskim pumpama, a cene po minutu variraju. M.P. kaže od 30 do 70 dinara.
Ističe da bi vožnja električnog auta bila potpuno neisplativa kada bi ga stalno punili na javnim punjačima.
Pošto je isprobao sve varijante vožnje i održavanja ovakvog tipa automobila pitali smo M.P. da li bi ga kupio za sebe.
Odgovara da je prvi uslov da o tome uopšte razmisli – da ima kuću u kojoj bi mogao da instalira kućni punjač. Dodaje da je važan faktor i to koliko koristite automobil.
Prema njegovim rečima, o isplativosti električnog automobila se može govoriti ukoliko godišnje prelazite oko 30.000 kilometara, primarno ga punite kod kuće i to u noćnim satima. U slučaju da je prosečna pređena kilometraža godišnje oko 10.000 kilometara, ušteda u gorivu ne može da nadoknadi razliku u ceni samog automobila.
Korak dalje otišli su Lidija i Miodrag Piroški, autori emisije „Vrele gume“. Oni ne samo da pune električni auto kod kuće, već za to koriste struju dobijenu iz solarnih panela postavljenih na krovu.
Za Piroškog, ovakvo korišćenje je jedini uslov da uopšte vozi ovakav auto.
Gde smo u odnosu na region?
„Električni automobil da, može da bude i mali i veliki, ali isključivo da se puni u sopstvenoj garaži, na moju solarnu energiju i da ja budem svoj gazda. U moj život su se ovih dana umešali svi, i provajderi, i proizvođači električne energije i banke i telekomunikacije i svako je hteo da uzme deo svog kolača na ime onoga što sam već nešto skuplje platio ovaj električni auto da bih bio ekološki osvešćen“, rekao je Piroški posle ture električnim autom od Beograda do Portoroža.
Da bi ostvarili ovaj put, on i Lidija morali su da skinu šest aplikacija i na svakoj ostave svoje bankarske podatke. U Hrvatskoj su izgubili silno vreme i novac jer aplikacija nije radila, pa je dva puta „skinula“ po 50 evra sa računa ali energiju nije isporučila.
U Sloveniji su struju na brzim punjačima od 300 kW plaćali 2,2 evra po isporučenom kilovat času.
„Što znači, da nas u prosečnom električnom automobilu 100 km košta 50€“, napisala je Piroški na društvenoj mreži „X“.
Slovenija i Hrvatska, kao države Evropske unije, zakonom su regulisale punjenje baterija električnih vozila i ono se naplaćuje po isporučenom kilovat satu. Prema rečima Biltenovića, ovakva naplata je najpravičnija za krajnjeg korisnika.
MOL pumpe u Hrvatskoj punjenje nude po ceni od 30 do 86 centi za kilovat sat, zavisno od vrste punjača i lokacije same stanice – da li je na auto-putu ili van njega. Na Petrolovim pumpama, punjenje za vožnju od 100 kilometara košta blizu šest evra, objavio je Jutarnji list prošle godine.
Naplata korišćenja elektropunjača u Crnoj Gori je i dalje u „sivoj zoni“, kaže Biltenović, čija firma je radila softverska rešenja i za tu zemlju. Kod njih, kao i kod nas, naplaćuje se minut proveden na punjaču, a ne isporučena energija.
U Srbiji i dalje šansa za besplatno punjenje
Putevi Srbije su postavili elektropunjače na najvećim naplatnim stanicama duž auto-puteva, kao i na odmorištu „Boljkovci“ na auto-putu Miloš Veliki. Postoje i tri ultra-brza elektropunjača, na platoima bivših naplatnih rampi Niš i Beograd. Oni su povezani na mrežu Orion.
Putevi Srbije za sada ne vrše naplatu korišćenja elektropunjača, čekajući da se to pitanje adekvatno zakonski reguliše.
Punjenje ne naplaćuju ni neki veliki trgovinski lanci i tržni centri koji su na svojim parkinzima postavili punjače. Ali kao što kaže narodna poslovica – ko ne plati na ćupriji platiće na mostu. Ili što bi rekla Lidija Piroški s početka – u pitanju je trgovina našim vremenom. Jer možda punimo bateriju besplatno, ali novac trošimo među rafovima trgovinskog objekta čiji punjač koristimo. Ako ništa drugo, onda za kafu.
To je logika i Puteva Srbije koji planiraju postavljanje „zelenih stanica“ na odmorištima duž auto-puteva. Kako je Forbes Srbija pisao, javno preduzeće ovim projektom ulazi u javno-privatno partnerstvo s privatnim firmama koje će postaviti punjače.
Da bi ulaganje isplatilo, privatnicima se dozvoljava da pri „zelenim stanicama“ otvore i prateći sadržaj – prodavnice, restorane, kao ostale usluge, ali maksimalne bruto površine do 100 kvadrata.
Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u tehničkom mandatu Goran Vesić je krajem 2023 godine izjavio da je u planu da do kraja 2024. na državnoj mreži puteva prvog prioriteta bude instalirano 105 novih elektro punjača, što sa postojećih osam, znači da će do 2025. biti ukupno 113 elektro punjača na mreži državnih puteva prvog prioriteta.