Zašto je sletanje na Mesec danas teže nego pre 50 godina?

Uspeh je izazvao uzvik ushićenja od Torija Bruna, izvršnog direktora United Launch Alliance-a, koji je napravio raketu: ovo je ipak bio Vulkanov prvi let.

Ali nije prošlo mnogo vremena pre nego što se raspoloženje promenilo, piše Gardijan. Astrobotic, kompanija koja stoji iza Peregrina, otkrila je da iz svemirske letelice curi pogonsko gorivo. A bez dovoljno goriva, šanse za meko sletanje na Mesec brzo su pale na nulu.

Prošlo je više od pola veka otkako je NASA spustila astronaute na Mesec i sve ih bezbedno vratila kući. Ne bi li danas sletanje na površinu Meseca trebalo da bude, ako ne sasvim trivijalno, onda barem jednostavno? Nije li raketna nauka sredine 20. veka postala osnovno znanje 21. veka?

Peregrin nije jedini nedavni neuspeh. Dok su Kina i Indija postavile robotske sletanje na Mesec, ruska Luna 25 sletela je prošle godine, skoro 60 godina nakon što je sovjetska Luna 9 izvršila prvi blagi slet.

Lenderi koje su izgradile privatne kompanije imaju 100 odsto neuspeh na Mesecu: izraelski lender Berešit srušio se 2019. godine, dok se japanski lender koji je izgradio ispace srušio prošle godine. Peregrin pravi tri od tri poraza.

Jedan fundamentalni izazov, kaže Jan Vorner, bivši generalni direktor Evropske svemirske agencije (Esa), je težina.

„Uvek ste blizu neuspeha jer morate biti lagani ili letelica neće leteti. Ne možete imati veliku sigurnosnu marginu.“

Uz to, skoro svaka svemirska letelica je prototip. Osim retkih slučajeva, kao što su Galileo komunikacioni sateliti, svemirske letelice su mašine po meri. Oni se ne proizvode masovno sa istim oprobanim sistemima i dizajnom.

A kada su raspoređeni u svemiru, sami su. „Ako imate problema sa automobilom, možete ga popraviti, ali u svemiru nema mogućnosti“, kaže Verner. „Prostor je druga dimenzija.“

Sam Mesec ima svoje probleme. Postoji gravitacija – jedna šestina jače nego na Zemlji – ali nema atmosfere. Za razliku od Marsa, gde svemirske letelice mogu da lete do svog odredišta i koče padobranima, sletanje na Mesec u potpunosti zavisi od motora.

Ako imate jedan motor, kako manje sonde imaju tendenciju, on mora biti upravljiv, jer ne postoji drugi način da se kontroliše spuštanje.

Da bi se stvari zakomplikovale, motor mora imati gas, koji omogućava da se potisak povećava i smanjuje. „Obično ih zapalite i oni obezbeđuju stabilan potisak“, kaže Niko Detman, vođa grupe za istraživanje Meseca iz Esa. „Promena potiska tokom operacija dodaje mnogo više složenosti.“

Pa ipak, sa prvim sletanjem na Mesec 60-ih godina, može biti teško shvatiti zašto je Mesec i dalje tako teška destinacija.

Zapisi o misiji na Mesecu daju trag: ubrzo nakon programa Apolo, lunarni sletači su pali u nemilost. Kada je kineska svemirska letelica Chang’e 3 sletela 2013. godine, to je bilo prvo meko sletanje na Mesec od sovjetske Lune 24 1976. godine.

„Bilo je decenija kada ljudi nisu razvijali lendere“, kaže Detman. „Tehnologija nije tako uobičajena da lako možete naučiti od drugih“.

Testiranje je, dakle, kritično. Ali dok se rakete mogu pričvrstiti i proći kroz svoje korake, opcije su ograničenije za svemirske letelice.

Testovi mogu da provere da li snaga i pogon, navigacija, komunikacije i instrumenti funkcionišu, i da li su svemirske letelice potresene kako bi se osiguralo da mogu da izdrže intenzivne vibracije lansiranja, ali ne postoji dobar način da se simulira sletanje na Mesec.

„Mnogo je teže kvalifikovati i validirati lunarno sletanje nego mnoge druge svemirske sisteme“, kaže Detman.

Tokom svemirske trke, NASA je potrošila neverovatnih 25 milijardi dolara na Apolo. I dalje je beležio neuspeh za neuspehom pre nego što je stigao na Mesec.

Sada ima 70 godina institucionalnog znanja i kulture usmerene ka projektovanju, izgradnji i testiranju svemirskih letelica.

Međutim, prema svojoj novoj šemi komercijalnih lunarnih usluga (CLPS), agencija nastoji da smanji troškove i stimuliše američku svemirsku industriju plaćajući privatnim kompanijama, kao što su Astrobotic i Intuitive Machines sa sedištem u Hjustonu, da isporuče svoje instrumente na Mesec.

Kompromis je veći rizik od neuspeha, tako da treba očekivati više izgubljenih misija.

„Sve ove kompanije su relativno nove. I pored toga, oni obavljaju ove misije na džepnom novcu“, kaže dr Džošua Rasera, naučni saradnik na Imperijal koledžu u Londonu.

Ali strategija bi trebalo da se isplati, kaže on, jer kompanije uče iz svojih neuspeha.

„I dalje je jeftinije u odnosu na ukupan broj misija“, kaže on, „čak i ako se prvih nekoliko možda sruši.“